• 17. oktobar 2019.

Ivan Sekulović: Ko zaslužuje Nobela?

Savetnik za javne politike u Fondaciji Centar za demokratiju Ivan Sekulović za „Peščanik“

Ove godine navršava se trideset godina od usvajanja Konvencije o pravima deteta UN, kojom su uspostavljeni standardi zaštite dečijih prava u svetu, uključujući i pravo svakog deteta na životni standard primeren svom fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju. Tim povodom, Ujedinjene nacije ovogodišnji Međunarodni dan za iskorenjivanje siromaštva (17. oktobra) obeležavaju temom „Delujmo zajedno da osnažimo decu, njihove porodice i zajednice i okončamo siromaštvo“.

Već smo pisali o stanju dečijih prava i razmerama siromaštva kod dece u Srbiji i odgovoru države na ove probleme. Ovde bi bilo važno podsetiti na sistemske uzroke takve situacije u našoj zemlji, na koje je ukazao i Komitet za prava deteta UN, nadležan za praćenje primene Konvencije. Pre svega, izražena je zabrinutost zbog uticaja mera štednje u javnom sektoru na pružanje usluga za decu. Prošlo je pet godina od kada je istekao glavni strateški dokument za poboljšanje položaja dece – Nacionalni plan akcije za decu. I dalje nema krovnog zakona o pravima deteta, kao ni zakona o zaštitniku prava deteta. Oba su godinama u pripremi. Usvajanje zakona koji će urediti ove oblasti je (po ko zna koji put) opet nedavno najavljeno. S druge strane, kada treba primeniti mere represije nema kolebanja. A to je danas najočiglednije na primeru najugroženije dece u Srbiji. Tako je nadležno ministarstvo nedavno izdalo nalog centrima za socijalni rad da po hitnom postupku pristupe oduzimanju dece koja „žive i rade na ulici“ od roditelja ili staratelja. Na ovaj nalog ukazala je Mreža organizacija za decu Srbije, pozvavši državu da, umesto toga, pruži podršku siromašnim porodicama i deci koja žele da imaju „kupatilo, tuš i toalet u 21. veku“. Slično tome, Komitet za prava deteta UN u Opštem komentaru br. 21 o deci u uličnoj situaciji tumači da pravo na život, u slučaju najugroženijih lica kao što su deca ulice, podrazumeva minimum uslova za dostojanstven život. To znači da države moraju da ulože sve napore da ovoj deci obezbede adekvatan životni standard, prema odredbi o „najvećoj mogućoj meri koju dozvoljavaju raspoloživa sredstva države“ (gde beše ode onaj višak u budžetu nakon rebalansa). Pritom, država mora da vodi računa da ih ne stavlja nepotrebno u alternativnu brigu, tj. da ne odvaja decu od porodice isključivo zbog toga što porodica radi ili živi na ulici. Poruka dece sa kojima su razgovarali eksperti Ujedinjenih nacija je nedvosmislena: „Poštujte nas kao ljudska bića“.

Posebno su važni zaključci UN o tome da je najvažnija obaveza države u pogledu smanjenja siromaštva to da preduzme mere za eliminisanje „strukturnih sila koje vrše pritisak na ugrožene porodice“. Kako se navodi, u te sile ubrajaju se materijalno siromaštvo i neadekvatna socijalna zaštita, ali i loše ciljane investicije, korupcija i fiskalne politike koje ograničavaju ili onemogućavaju siromašne da se izvuku iz siromaštva. Ovim nalazima mogu se dodati teze o dva sistemska uzroka („strukturnim silama“) siromaštva u Srbiji (i šire), ne samo kod dece.

Prema prvoj tezi, odgovornost leži na ekspertima kao sistemskom uzroku: naime, debata o siromaštvu vodi se uglavnom oko adekvatnosti koncepata relativnog i apsolutnog siromaštva i verodostojnosti podataka koji se dobijaju anketnim istraživanjima. Ako se ova pojava tumači iz ugla one Stiglicove maksime da ono što merimo određuje ono čemu kolektivno težimo, onda izgleda da se po svaku cenu teži obezvređivanju teme siromaštva kroz ekspertsku negaciju njegovog postojanja. Šta god bila namera koja stoji iza nje, ovakva debata je duboko pogrešna i nepravična, iz nekoliko razloga. Da navedemo samo tri: (1) materijalno ili finansijsko siromaštvo (koje se meri ovim konceptima) je samo jedna od mnogobrojnih dimenzija siromaštva (i UN i EU odavno insistiraju na merenju i rešavanju siromaštva kao višedimenzionalnog fenomena koji podrazumeva višestruku osujećenost lica ne samo u pogledu životnog standarda, već i ostvarivanja prava i zadovoljavanja potreba koje se tiču zdravlja i obrazovanja); (2) debata o siromaštvu izraženom novčanim parametrima nužno sužava rešenja na domen ekonomije i ideološke argumente o nesavršenosti tržišta i vlada, što je u današnjem hiper-političkom i strukturno nepravednom svetu krajnje pojednostavljen pogled na društvene fenomene; (3) debata o merenju skreće pažnju sa debate o rešenjima – danas se eksperti u Srbiji najviše bave detaljima metodologija prikupljanja i tumačenja podataka, umesto da svoje stručne kapacitete i integritet usmere na to kako da osmisle i izbore se za politike podrške polovini miliona apsolutno siromašnih stanovnika i uklanjanja rizika od siromaštva kao pretnje koja stoji nad četvrtinom stanovništva. Prosto, tema siromaštva ne može (više) biti obrađena samo ekspertskim argumentom, već zahteva i politički pristup, kroz davanje odgovora na pitanja iz domena političke ekonomije, na primer kome odgovara postojanje siromaštva u Srbiji.

Prema drugoj tezi, odgovornost leži na političarima kao sistemskom uzroku: osporavanje siromaštva je nužna politička poluga vladajućih neliberalnih krugova u Srbiji i sličnim državama, ne samo u istočnoj Evropi. Studije pokazuju razarajuće efekte odrastanja dece u siromaštvu: njihova moždana struktura i telesni razvoj su izmenjeni usled oskudice i hronične izloženosti stresu i, u najvećem broju slučajeva, nepovratno umanjeni u odnosu na prosečne vrednosti. Ovo užasno saznanje nije samo pitanje ljudskih prava, već i ozbiljnosti upravljanja društvom i njegovim resursima. Zbog toga se u istinske liderske poteze mogu ubrojati „bezuslovni rat“ protiv siromaštva američkog predsednika Lindona Džonsona 60-ih godina prošlog veka (kojim su uvedeni programi poput Medicaid i Medicare) i Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji Zorana Đinđića 2000-ih. Obojica su prepolovili dotadašnje stope siromaštva. S druge strane, danas globalnom scenom dominiraju figure poput Trampa, Džonsona, Putina, Orbana i Vučića koji listom negiraju postojanje siromaštva ili pak umanjuju njegov značaj „naučnim“ metodom dokumentovanja prirodnih i društvenih katastrofa. Jedna od njima najomraženijih ličnosti je Filip Alston, specijalni izvestilac UN o ekstremnom siromaštvu i ljudskim pravima, čiji izveštaji o siromaštvu izazivaju burne reakcije konzervativnih i neliberalnih vođa. Alstonova izjava o tome da će činjenica da oko 40 miliona stanovnika Sjedinjenih Američkih Država živi u ekstremnom siromaštvu imati uticaj na zdravlje tamošnje demokratije izazvala je bes Trampove administracije. Putina opet njegov pad rejtinga tera na zaokret politike, pa je tako u svom godišnjem obraćanju najavio odlučne mere za borbu protiv siromaštva. Konstatujući da 19 miliona stanovnika Rusije živi ispod linije siromaštva, priznao je da je to, ipak, „previše“. Za razliku od njega, Vučić se i dalje uglavnom bavi demantovanjem zvaničnih podataka o visini stope siromaštva u Srbiji (uključujući i one koje objavljuje Vladin ekspertski tim za smanjenje siromaštva). Pritom, on ne preza ni od toga da iznosi lažne podatke o navodnom trendu smanjenja siromaštva u Srbiji. Ovaj manir predsednika je čak inspirisao „njuzovce“ na „vest“ o tome da je Vučić demantovao građane koji tvrde da su siromašni.

Kako prekinuti začarani krug siromaštva u zemljama u kojima ga vlasti održavaju putem represivnih i nazadnih mera, poput oduzimanja dece ulice od roditelja, uslovljavanja socijalnih davanja redovnim pohađanjem nastave i uvođenjem dualnog obrazovanja? Eksperti i političari koji bi rešili ovaj problem opravdano bi zaslužili Nobela.

Autor je Savetnik za javne politike u Fondaciji Centar za demokratiju

Izvor: Peščanik.net; Foto: Predrag Trokicić

NAJAVA DOGAĐAJA