• 3. novembar 2021.

Nataša Vučković: Neoliberalizam je ubedio ljude da nema alternative

Intervju Nataše Vučković za portal UGS Nezavisnost

Stručnjaci o novoj strategiji sindikata: Nataša Vučković

Možda u ovom trenutku nema neke alternative poretku, ali se mnogo toga može uraditi – unaprediti rad sudstva i obezbediti bolja zaštita prava, povećati broj inspektora rada, oštrije kažnjavati poslodavce koji krše propise o bezbednosti i zdravlju na radu… – izjavila je Nataša Vučković u razgovoru za UGS Nezavisnost.

Nataša Vučković je diplomirana pravnica. Diplomu specijaliste za evropsko pravo stekla ja na Evropskom univerzitetu u Nansiju. Tokom 1991. bila je na profesionalnoj praksi u Kongresu SAD, a 1996. je u Kanadi učestvovala na renomiranom „Međunarodnom trening programu za ljudska prava“. Učestvovala je 2005. godine u međunarodnom specijalističkom programu „Organizacija parlamentarnog rada“ pri Nacionalnoj skupštini Republike Francuske.

Od 1990. bila je politički aktivna u Demokratskoj stranci, između ostalog i njena potpredsednica, a septembra prošle godine je, voljom aktuelnog rukovodstva, isključena iz stranke. U četiri saziva bila je republička poslanica i tokom tih mandata u Narodnoj skupštini bila je članica Odbora za spoljne poslove i predsednica Odbora za evropske integracije. Tokom 2012. bila je i na funkciji potpredsednice Parlamentarne skupštine Saveta Evrope.

Duže od dve I po decenije Nataša Vučković je aktivna u civilnom društvu; 1994. je sa grupom prijatelja osnovala Fondaciju Centar za demokratiju. Danas je izvršna direktorka te nevladine, nestranačke i neprofitne organizacije čija je misija ohrabrivanje građana za izgradnju demokratskog i solidarnog društva, unapređivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

U autorskoj analizi „Socijalna dimenzija procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ (2020) Nataša Vučković je ocenila da je „srpsko društvo visoko polarizovano i podeljeno“, te da je „rastuća politička polarizacija rezultat krize demokratije“, ali i da su podele u društvu mnogo dublje. Odnosno, da su te razlike posledice produbljivanja jaza između urbanih i ruralnih područja, razlika u pristupu obrazovanju, tržištu rada i socijalnim uslugama, zaštiti zdravlja, zaštiti osnovnih prava i „uopšte pristupa pravdi“.

„Rekla bih da sam dobro obaveštena o radu sindikata u Srbiji, jer me interesuje rad sindikata. Pratim kongrese Nezavisnosti, sarađujem sa granskim sindikatima, sekcijom žena, sekcijom mladih…“, kaže Nataša Vučković, izvršna direktorka Fondacije Centar za demokratiju, na početku intervjua za UGS Nezavisnost.

A koliko verujete sindikatima u Srbiji?

– Verujem da je sindikat izuzetno važan, važno je da se očuvaju organizacije i sakupljeno znanje i iskustvo, ali i da se one primene u stvaranju moderne sindikalne strategije.

Sindikati su prilično izgubili u neoliberalnoj ekonomiji koja čini sve da radništvo i sindikate učini marginalnim, da ih podeli… U takvom okruženju, nije lako očuvati kredibilitet, a i neke navike iz ranijeg vremena kad je sindikat bio dobro „ušuškan“ u sistem su još žive. Mislim da je važno da sindikat ukoreni svoje organizacije u privatnom sektoru, da diversifikuje članstvo i to će značajno doprineti njegovoj kredibilnosti.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

– Neophodno je proširiti članstvo, pre svega na mlade, ali mladima treba pokazati da sindikat može nešto da uradi za njih. Pozivati se samo na solidarnost, nije nažalost više dovoljno. Takođe, treba više uključiti žene. Pitanje rodne ravnopravnosti i ekonomskog osnaživanja žena nije samo pitanje za ženske sekcije, niti je problem zapošljavanja mladih samo važno za sekciju mladih. To su pitanja važna za sve u sindikatu.

Neophodno je da se sindikati intenzivnije bave novim oblicima rada i potrebnom zaštitom prava radno angažovanih u najširem smislu. Posebno je važno da sindikat reaguje brzo i kompetentno na nacrte strateških dokumenata i zakona, da stvara koalicije sa nevladinim udruženjima, političkim strankama srodne orijentacije…

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

– Država ne podstiče socijalni dijalog, naprotiv. Nedostatak socijalnog dijaloga je problem koji postoji dugo, evo i ove godine je izveštaj Evropske komisije ocenio slabost napretka u toj oblasti. Brzina donošenja strateških dokumenata i zakona je takva da onemogućava njihovo kompetentno sagledavanje od strane socijalnih partnera što, čini se, vlasti uopšte ne smeta – ova vlast ni na koji način ne podstiče dijalog, ni u jednoj sferi.

Stečen je utisak da država, podstičući investicije i investitore, pa i one koji deluju suprotno standardima dostojanstvenog rada i našim zakonima, nedovoljno podržava sindikat u sporu sa poslodavcima. Takođe, posebno je interesantna dinamika u odnosu između države i sindikata koji postoje u javnom sektoru – obrazovanju, državnoj upravi, javnim preduzećima…

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

– Poslodavaca ima različitih pa je i njihov odnos prema sindikatima i prema zaštiti radnih prava različit. Poslodavci imaju svoj interes da maksimiziraju profit, što često ide na štetu radnih prava i položaja zaposlenih. Snaga sindikata međutim mora da izvire iz broja članova, njihove posvećenosti, s jedne strane, i mogućnosti sindikata da ih zaštiti od poslodavca, s druge strane.

Kad bi i radni sporovi bili efikasniji, i kad bi poslodavci snosili posledice zbog kršenja radnih prava svojih zaposlenih, tad bi se i njihov odnos prema sindikatima promenio.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

– Nedostaje nam zakon o socijalno-ekonomskom savetu, iako se dugo najavljuje. Socijalni dijalog mora da se unapredi, i na nacionalnom i na lokalnom nivou – ako se nešto nije promenilo u poslednjih par meseci, kontinuitet socijalnog dijaloga postoji samo u dvadesetak gradova i opština.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

– Današnji dominantni narativ je da su investicije najvažnije, pa se zaboravlja često na ljudska prava, na radna prava. Nesumnjivo su investicije i ekonomski napredak mnogo važni ali oni zajedno treba da služe društvenom napretku.

Ne mislim da političke stranke u dovoljnoj meri obraćaju pažnju na pitanje radnih prava, na politiku zapošljavanja, diskriminaciju na radu, pa samim tim i ne uvažavaju dovoljno sindikate. Evo na primer, koliko njih se oglasilo tokom pregovora o visini minimalne zarade? Naravno, postoji izvesni veći senzibilitet prema sindikatima u strankama koje gaje socijaldemokratsku vrednosnu i političku orijentaciju.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

– Ne znam kako bi se to reflektovalo na sindikalno članstvo – bilo bi važno da ne dođe do podele u sindikalnom članstvu usled političkog angažmana sindikata.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

– Mnogo je problema, počev od minimalne zarade koja nije dovoljna za minimalnu potrošačku korpu, preko novih oblika rada u kojima se gube ili ne postoje mehanizmi za zaštitu radnih prava, nedovoljnog kapaciteta Inspektorata za rad, neprimenjivanja odredbi o zaštitnoj opremi koja treba da obezbedi zaštitu zdravlja i bezbednosti radnika, do sporosti radnih sporova…

Nestaju mnoga zanimanja, nastaju nova. A stiže i veštačka inteligencija koja će sigurno proizvesti mnogo promena na tržištu rada globalno. Sindikati moraju da idu u korak s vremenom, da unaprede menadžment, da se otvore prema novom potencijalnom članstvu…

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

– Ovo pitanje je povezano sa tim da li postoji alternativa. Neoliberalizam je kroz svoju svakodnevnu praksu ubedio ljude da nema alternative, pa oni i nisu spremni da ugroze ono što imaju. Međutim, iako možda u ovom trenutku nema neke alternative na nivou opšteg poretka, mnogo toga se može promeniti na nivou javnih politika i što je najvažnije, u njihovoj primeni – unaprediti rad sudstva i obezbediti bolju zaštitu prava, povećati broj inspektora rada, povećati kazne za poslodavce koji ne primenjuju odredbe zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i onda ih i primeniti u praksi…

Koji su najveći sindikalni problemi?

– Starije članstvo i stare navike. Sindikat mora još više da se otvori prema društvu i da kompetentno i efikasno deluje.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

– Štrajk je nezamenjivo oruđe sindikata. Kao i u svakoj borbi, važno je kako se postave zahtevi, kakva nam je brojnost i jačina pritiska.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

– Imam utisak da je međusindikalna saradnja unapređena poslednjih godina i to je vrlo važan proces.

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

– Važna je i za sindikat i za organizacije civilnog društva. Sindikat ima priliku da preko organizacija civilnog društva (OCD) stekne i nova znanja i nove metode rada, a OCD da steknu jedan širi pogled na društvo. Postoji komplementarnost u našem radu i sinergija koju stvaramo u pojedinim akcijama.

Izvor: www.nezavisnost.org; autor: Svetozar Raković

Intervju je urađen za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Olof Palme.