• 7. juni 2025.

Nataša Vučković: Kakva opozicija nam je potrebna

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin

Na izborima, ako želimo da ih dobijemo, moramo racionalno izračunati koliko glasova treba da dobijemo sa druge strane. Bez obzira na to kako bude izgledala studentska lista, opozicija mora biti na izborima

Već duže vreme oklevam da pišem o opoziciji, o studentskim blokadama i građanskim protestima. S jedne strane, rezultati šestomesečnih protesta dovoljno su vidljivi i stvarni: vlast je uzdrmana ozbiljno, stvorena je nada za promene, probuđena je građanska zatomljena energija, kreirana je potrebna međugeneracijska saradnja, vraćen je u orbitu javnosti zahtev za uspostavljanjem demokratije, vladavine prava, podele vlasti i odgovornosti institucija.

Slika Srbije je, bar u Evropi, promenjena na bolje jer sad ostavljamo utisak društva koje baštini ključne evropske vrednosti, čak smo i u regionu pobudili nove simpatije... S druge strane, stalno su postojala pitanja kako dalje, ali se nisu postavljala dovoljno glasno. Očekivana je saglasnost i podrška za sve, a pitanja koja imaju „kontrolni“ karakter, koja imaju za cilj da prodube i preciziraju predloge, planove i akcije, izbegavana su, da se ne „kvari“ i ne stvara utisak nesaglasja.

Za generalni štrajk, na primer, znalo se da su dometi takve akcije u aktuelnom kontekstu ograničeni, što zbog Zakona o štrajku, što zbog slabe organizovanosti radnika. Za prelaznu vladu se znalo da je do nje teško stići bez podrške vladajuće parlamentarne većine, mada je malo ljudi o tome govorilo. Višemesečna blokada univerziteta polako je nametala pitanje kako dočekati kraj školske godine, kako odgovoriti na pražnjenje fakultetskih rezervi, neisplaćivanje zarada profesorima, kako upisati novu generaciju studenata.

Ne možemo se oteti utisku da su odgovori počeli da se traže dosta kasno, sa rizikom da najveći teret, a možda i ozbiljne posledice po status, samostalnost i kvalitet, ponesu upravo prosveta i naročito univerzitet u slučaju ako se obistine pretnje novim zakonima.

Studentski pokret je nedavno zatražio nove izbore i time iskoračio u političko polje, najavljujući ne samo borbu za nove izbore, nego i kandidatsku listu koju će studenti sačiniti od kredibilnih i neukaljanih ljudi, onih koji nikada nisu bili u politici. Izbori i jesu rešenje za ovakve duboke političke krize. Njima se proverava koliko je podrške vlastima preostalo i koliko je porastao kredibilitet „izazivača“ novih izbora. Tu sad dolazimo do niza važnih pitanja. Prvo se tiče opozicije, njene pozicije i ponašanja na izborima ako do njih dođe i njemu u ovom tekstu posvećujem najviše pažnje.

Zbog studentskog diferenciranja u odnosu na opoziciju, otvoreno izraženog od protesta u Novom Sadu, opozicija se povukla na rezervne položaje, ostavljajući sav prostor studentima i ne želeći da produbljuje loš imidž u javnosti. Mislim da je to bila pogrešna taktika, da je opozicija tad trebalo da učini korak, možda nepopularan u tom momentu, da ostane „u sedlu“, da ujedinjeno i suvereno pošalje poruku da opozicija, kao neophodan akter u demokratskom procesu, ostaje na zajedničkom frontu i da da predloge i usmeravanja političkog karaktera. Jer, ne zaboravimo, od početka se traži politička artikulacija protesta.

Opozicija se može kritikovati iz mnogo razloga, ali to sad više nije tema i ništa ne donosi zajedničkim ciljevima. Nama je opozicija potrebna i energiju treba uložiti u njeno jačanje, programsko i organizaciono. Organizaciono podrazumeva objedinjavanje sličnih stranaka jer je ukrupnjavanje opozicije ključni uslov za obnavljanje poverenja građana. Postojanje toliko stranaka je legitimno iz ugla prava svih na političko udruživanje, ali je ovakva fragmentacija politički neodrživa. Ovoliko malih stranaka postoji pre svega zato da bi se u njoj održavali liderski apetiti njihovih vođa, programske razlike su zanemarljive, naročito kad jasnih programa i nema. Potrebne su čvrste koalicije koje su organizaciono i strukturno snažne i operativne sa mogućnošću da kroz članstvo i simpatizere okupi 20.000 kontrolora na izborima (što je nekad s lakoćom činila Demokratska stranka sama).

Programsko jačanje opozicije podrazumeva kreiranje jasnog narativa o tome šta će opozicija uraditi ako osvoji vlast. Iako mnogi misle da je danas dovoljno biti u anti-Vučić poziciji, to je dosta upitno, naročito kad se zna da je potrebno dobiti (brojne!) glasove s njegove strane. Program opozicije treba da ponudi stvarnu alternativu, građanima razumljivu, a partnerima na međunarodnoj sceni prihvatljivu. Na primer, kako će opozicija obnoviti poverenje građana u proces pristupanja EU i kako će izgraditi društveni konsenzus o tome? Kako će opozicija osnažiti parlament, promeniti poslovnik, kreirati drugačiji politički dijalog? Ili, da li će i kako promeniti sistem javnih nabavki, ograničiti međudržavno ugovaranje investicija, tako kritikovano s evropske strane jer ne omogućava transparentnost i konkurentnost na tržištu? Šta će uraditi u medijskoj sferi, kako će urediti sistem frekvencija, hoće li i ona nastaviti da koristi tabloide za kreiranje lažnih tema koje skrivaju one druge, stvarno važne? Hoće li, i kako, odoleti pritisku iz inostranstva za otvaranje rudnika jadarita? Ili koje će zakone doneti i koje institucije osnažiti i učiniti samostalnim (pre svega inspekcije) u proceni uticaja investicionih projekata na životnu sredinu i, još možda važnije, prilikom nadzora i sankcionisanja kompanija i rudnika koje krše propise?

Koja će rešenja podržati u novom Zakonu o radu – ona koja su važna za zaposlene ili ona koja žele poslodavci kao što je do sada činio SNS? Hoće li, na primer, omogućiti inspektorima rada da izvrše nadzor u kompaniji bez prethodne najave kojom sada daju mogućnost poslodavcu da sredi papire i ukloni radnike angažovane „na crno“? Hoće li u Zakonu o socijalnoj karti promeniti odredbu po kojoj se dosadašnjem korisniku novčane socijalne pomoći automatski ukida to pravo jer ima (odavno) hektar zemlje koja je potpuno nelikvidna jer se ne može prodati? Možemo dalje nizati slična pitanja. Na opoziciji je da ih prepozna, da nađe odgovore, da o tome govori u javnosti, u medijima, na tribinama i zborovima. I da tako deluje ozbiljno, promišljeno, sa izvesnom voljom za moć koja je u službi promena koje očekuju građani.

Kao aktivni građani, moramo tražiti održiva rešenja, a ostaviti po strani romantična maštanja da ćemo vlast velikim protestima naterati na uzmak, ostavke i prepuštanje vlasti. To se jedino može i mora odigrati na izborima. Na izborima za koje, ako želimo da ih dobijemo, moramo racionalno izračunati koliko glasova treba da dobijemo s druge strane. Bez obzira na to kako bude izgledala studentska lista, opozicija mora biti na izborima. U političkom svetu, od ključnog značaja su strukture, organizacije.

Mi imamo naročiti talenat da rušimo postojeće i pravimo nove. Čak i ako sad studentska lista bude jako uspešna, ona će teško izrasti u političku organizaciju kadru da dobije i one naredne izbore. A i za te naredne izbore, moramo imati političke stranke. Nadam se, manje fragmentisane, sa jasnim narativima o pravcu u kom treba da ide Srbija. Ako sad budu „potopljene“ teško ćemo napraviti nove. Kad sam 1990. pitala Desimira Tošića koliko je potrebno vremena da se izgradi nova stranka, rekao je „minimum pet godina“.

Autorka: Nataša Vučković

Izvor: Novi magazin

Foto: NM / Đurađ Šimić