5. septembar 2025.

Za stanje dijaloga u društvu najodgovorniji su oni koji imaju najviše moći

Nataša Vučković za NIN

Naše društvo vapi za normalnošću, za vladavinom prava, za stručnim ljudima

Za stanje dijaloga u jednom društvu najodgovorniji su oni koji imaju najviše moći da podstiču, održe i unaprede dijalog, a to je nesumnjivo vlast – izjavila je generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju Nataša Vučković za nedeljnik NIN.

Kod nas se vlast ponaša kao da priznaje postojanje samo onog dela društva koji je podržava. One koji nisu u tom korpusu, vlast suzbija na svaki način – omalovažavanjem, vređanjima, korišćenjem medija za uništavanje ugleda pojedinaca, grupa, udruženja, organizacija…

Politički dijalog čiji najvažniji deo treba da se odvija u parlamentu karakteriše ograničavanje prava opozicije, zloupotreba poslovnika, čime se zapravo onemogućava politička rasprava. Setimo se dnevnog reda kad je ogroman broj zakona, među kojima i budžet, bio grupisan u jednoj jedinoj tački dnevnog reda, što je onemogućilo bilo kakvu ozbiljnu raspravu o budžetu. Kad se opoziciji odrekne pravo da raspravlja o budžetu, ima li tu uopšte parlamenta? Razumljiv je onda otpor, pa ponekad i bes opozicije.

Političke rasprave gotovo da ne postoje ni u medijima: vlast se pojavljuje u jednim medijima, onima koje kontroliše, opozicija ide u druge medije, suočavanje mišljenja je retko, a i kad postoji lišeno je međusobnog poštovanja, svaka argumentacija se prekida, nadjačava vikom… Stalno je na delu verbalna agresija.

Onaj drugi deo društva koji je kritičan prema vlasti, oličen u opozicionim strankama, civilnom društvu, na univerzitetu, u nezavisnim medijima, nakon brojnih pokušaja da se dijalog uspostavi, napora da se rudimentarni oblici dijaloga održe, počinje da reaguje na tu stalnu verbalnu agresiju, najčešće tako što se povlači – opozicija bojkotom izbora, civilno društvo zamrzavanjem članstva u mešovitim telima… Poslednjih meseci agresija poprima nove forme – hapse se građanski aktivisti, policija je upala u prostorije nekoliko organizacija civilnog društva, reakcije policije na proteste tokom avgusta dovele su do zastrašujućih scena na beogradskim ulicama i u drugim gradovima takođe.

Ima se utisak kao da predstavnici vlasti stalno dolivaju manje ili više ulja na vatru, evo na primer kroz organizaciju protesta građana protiv blokada. Time se samo produbljuje podela. Moguće je da na taj način homogenizuju svoje biračko telo, ali to je neodgovorno. Istovremeno, poziva se na dijalog, i to dijalog u medijima. Da li taj dijalog treba da ima neki stvarni sadržaj i cilj? Ili je to samo reklamni potez vlasti koji treba da umiri evropske sagovornike?

Svaki dijalog mora da počne pre svega od međusobnog poštovanja. Mora da se fokusira na određena pitanja, da sagovornici umeju da slušaju, da nastoje da razumeju poziciju i argumentaciju neistomišljenika, i što je najvažnije – dijalog treba da se kreće, kroz razmenu mišljenja i različitih predloga, ka rešenju problema o kome se raspravlja, to je onda napredak u dijalogu.

Naravno, uspostavljanje dijaloga u parlamentu, između vlasti i opozicije, kao i dijaloga sa civilnim društvom, univerzitetom i studentima, čini mi se kao nužnost. Ali mora se na jasan i nedvosmislen način pokazati iskrenost u namerama, i spremnost da se čuje kritika.

Naravno, i druga strana ne treba da a priori odbija svaku pomisao na dijalog s predstavnicima vlasti. Nekad se i tu mogu čuti isuviše radikalni tonovi – ostaviti prostor za dijalog pod određenim uslovima bolja je opcija nego odbiti dijalog.

Kad nema dijaloga, nema kompromisa, ne traže se rešenja koja bi zadovoljila suprotstavljene interese.... Dobra politika je, međutim, samo ona politika koja uspeva da uskladi različite interese i potrebe raznih društvenih grupa. Izbori su najčešće način da se nejasna situacija u jednom društvu razreši – ko ima većinu i poverenje naroda da vrši vlast. Ali, mi smo tako podeljeni da ćemo, ako ne uspostavimo razne forme i nivoe dijaloga, i posle izbora nastaviti da negujemo konflikte. Ostaje pitanje ima li vlast kapacitet, pre svega ljude za dijalog. A potom, i da li je spremna na poštovanje dogovora, da li razume da je kompromis strategija demokratije i da li je uopšte zainteresovana za demokratiju.

Naše društvo vapi za normalnošću, za vladavinom prava, za stručnim ljudima... A da ne govorimo o tome koliko nam je tek potrebna neka vrsta društvenog dogovora o tome u kom pravcu se ova država i ovo društvo kreću i na kojim vrednostima.