27. novembar 2025.

Da li društvo vidi ljude koji žive na ivici margine?

U magli jednog hladnog jutra, put nas vodi u rubne delove grada, tamo gde asfalt prestaje da glumi put, a život prestaje da glumi pravdu. Na tom mestu, Fondacija Centar za demokratiju kao partner Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA), u okviru Zajedničkog UN programa „PRO - Lokalno upravljanje za ljude i prirodu“, pokušava da učini nešto što sistem možda već godinama ne čini, da vidi, da čuje, da prizna postojanje ljudi koji žive na ivici, gotovo izvan margine.

Prva porodica koju smo obišli dočekala nas je osmehom koji je bio topliji od hale u kojoj njihova majka radi. Hala, reč koja je velika za ono što zapravo zatičemo. Konstrukcija sa krovom i jednim zidom do pola, poput nacrta koji nikada nije završen. U tom poluprostoru, vetar i kiša nesmetano prolaze kroz ljude dok oni oprezno, promrzlim prstima, otpakuju kese peciva i hleba. Rad koji para kožu i duh, rad koji je po svim standardima neuslovan, a ipak je svakodnevica za ovu ženu.

Do skoro su radili na otvorenom, pa je ovo „poboljšanje“. Poboljšanje koje više liči na masku nego na rešenje. Dok gleda kako joj se ruke jedva pokreću, ona misli samo o jednom: u kući je čekaju deca. Deca koja u njenim očima traže sigurnost, u njenom povratku toplinu, u njenom umoru hranu. Kad se vrati, promrzla i iscrpljena, ipak se osmehuje jer je ispunila njihova očekivanja. Ali u tišini, pitanje odzvanja: Da li iko brine o njoj? Da li je ovo u redu? Koga da pitamo?

Druga porodica živi u kući koja je poklon „dobrog čoveka“. Kuća koja jeste sklonište, ali samo od kiše i snega. Ne i od hladnoće. Unutra, starija žena sa četvoro dece živi bez struje, bez stakala na prozorima. Umesto vrata vise ćebad probušena kao sećanja. U starom Smederevcu gori sve što može da izgori: plastika, daska, karton, jer kada se mrak spusti, jedina svetlost koju imaju je ona koju sami zapale, makar bila i toksična.

I pitamo se: Vidimo li mi ove ljude? Hodamo li pored njih, a da im ne vidimo lice?

U svetu u kojem se takmičimo ko će stići do skupljeg automobila, većeg stana, boljeg pogleda s terase, postoje i oni čiji je pogled zaklonjen ćebetom umesto vrata. Postoje i oni koji prstima bez osećaja rade posao za koji niko ne želi ni da prizna da postoji. Postoje, ali da li se računaju.

I dok se vraćamo s terena, jasno je samo jedno: Nije samo strašno to što su se oni našli na margini, strašno je što ih društvo tamo drži.