• 30. maj 2018.

Dina Rakin o socijalnom preduzetništvu

Intervju sa Dinom Rakin

Šta je socijalno preduzetništvo, ko može biti socijalni preduzetnik i zbog čega je za Srbiju važno da obezbedi pravne uslove za razvoj ovog sektora?

Socijalno preduzetništvo je inovativan način da ljudi reše različite ekonomske, obrazovne, zdravstvene i ekološke probleme u svojoj zajednici kroz svoj rad. Nosioci te inovacije su socijalna preduzeća, akteri koji koriste pre svega preduzetničke principe da bi rešili gorenavedene probleme. Socijalna preduzeća karakteriše socijalni cilj kome doprinose prodajom roba ili usluga na tržištu i koja se u svom radu oslanjaju na demokratsko upravljanje i participaciju. Pravni uslovi, osim da posluju u okviru zakona Republike Srbije, ne postoje. Socijalni preduzetnici postoje i uz prisustvo i uz odsustvo zakonskog okvira, jer su oni usmereni na to da reše neki problem u društvu, na njima imanentan način. Uz adekvatan zakonski okvir, oni imaju veći efekat/uticaj na društvo. Zakonska regulacija se ne odnosi samo na zakon koji se zove Zakon o socijalnom preduzetništvu, već i kroz adekvatne poreske zakone, politike koje stimulišu razvoj ovog sektora i mere na osnovu kojih socijalni preduzetnici mogu započeti ili razviti svoje poslovanje, itd. 

Usvajanje zakona o socijalnom preduzetništvu najavljeno je za kraj ove godine, a u pripremi je već nekoliko godina. Zbog čega se ovoliko dugo čeka na usvajanje zakona i da li je on prošao ozbiljnu javnu raspravu?

Tako je. Zakon je već niz godina u pripremi i o njemu se govori među praktičarima, zainteresovanom javnošću. Svake godine nadležno ministarstvo (ono koje u portfelju ima socijalnu politku) najavi da će do kraja godine predložiti zakon koji će se u skupštini usvojiti. Tako je već pet godina. Nije pitanje zašto se toliko dugo čeka, već koji je razlog da se donosi zakon koji bi regulisao ovu oblast. Dakle, ni praktičare ni zainteresovanu i stručnu javnost niko nije konsultovao sa pitanjem kako da se podstakne razvoj sektora, nego su samo pojedini pozvani da učestvuju u izradi zakona. To bi značilo da je već na nekom drugom mestu odlučeno da je jedina relevantna intervencija države u ovoj oblasti zakon. Da je pitana javnost, upitno je da li bi zakon bio predlog i da li bi to bio zakon kakav je do sad predlagalo ministarstvo. Upravo zbog toga što je proces izrade zakona netransparentan i neinkluzivan, on nije ni donesen, tj. nije se našao ni u skupštinskoj proceduri, od 2014. godine kada je prvi i jedini put u skupštini sprečeno njegovo donošenje. Iznad svega, ovo je jedna marginalna tema, nije na visokoj poziciji na politčkoj agendi, te je to presudno zašto zakon nije ni napisan niti usvojen.

Da li je u nerazvijenom društvu kao što je naše, gde su pokidane mreže društvene solidarnosti i brige o ranjivim grupama, moguće razviti sistem socijalnog preduzetništva?

Pitanje je i šta je sistem socijalnog preduzetništva, odnosno koji nivo razvoja sektora je nama potreban. Zapravo, ko treba da bude odgovoran za to što imamo toliko ranjivih grupa? Socijalna preduzeća su postala izuzetno bitni akteri u društvima gde je bila slaba uloga države u pogledu rešavanja niza društvenih problema, ali gde država razume ulogu ovih preduzeća i zbog toga ih drugačije tretira u odnosu na druga, profitna preduzeća. Socijalna preduzeća postoje u Srbiji, što znači da je moguće da se unapredi okvir i uveća se i broj preduzeća. Podsticajan okvir podrazumeva: doslednu primenu zakona, unapređene zakone (poreski, npr.), postojanje mera finansijske podrške koje odgovaraju potrebama socijalnih preduzeća, responzivne i kompetentne institucije (pre svega lokalne samouprave), dostupne savetodavne usluge i građane osvešćene za učešće u radu socijalnih preduzeća i kupovinu njihovih roba i usluga.

Za koje osetljive društvene grupe očekujete da mogu najviše dobiti od uspostavljanja pravne regulative za obavljanje poslova iz oblasti socijalnog preduzetništva?

Prema onome što je bio sadržaj poslednjeg nacrta zakona koji sam videla krajem 2017. godine, ranjive grupe obuhvaćene zakonom su one koje su na listi ranjivih grupa koje izlistava ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite i zapošljavanja.

Kakva su iskustva drugih zemalja u EU i regionu u ovoj oblasti i šta možemo da naučimo od njih?

U regionu je slična situacija kao u Srbiji. Sve zemlje u okruženju su slične tradicije, sličnih pravnih sistema i sličnih vrednosti, usled nasleđa koje delimo. Hrvatska ima stragiju koja reguliše sektor, s čijom implementacijom nisu zadovoljni. Ta strategija je bila namenjena povlačenju sredstava iz strukturnih fondova, da bi se ispostavilo da u Hrvatskoj nema kapaciteta da se ta sredstva adekvatno iskoriste. Reč je o kapacitetima institucija, pre svega. Ostale države su se isto igrale igre donošenja zakona, ali ih na kraju nijedna nije usvojila. Praksa je svugde ista. Ona postoji, rudimentarna je, doduše. Vremenom se odustaje od podrške države, već se razmišlja o alternativnim mehanizmima koji mogu da doprinesu razvoju sektora; novi inovativni izvori finansiranja, umrežavanje različitih aktera u smislu deljenja resursa koje je moguće deliti, stvaranje potpornih mehanizama za održivost, itd. Slično se polako razvija i u Srbiji.

U Evropskoj uniji, s druge strane, nivo EU institucija nastoji da podstakne razvoj sektora, rade istraživanja, bave se merenjem, finansijski podržavaju i socijalna preduzeća i organizacije koje se bave razvojem usluga za socijalna preduzeća. Sektor raste, stabilan je i zapošljava značajan procenat radne snage i značajno doprinosi BDP-u država. Započeto je novo istraživanje stanja sektora na nivou EU i Srbija je u to uključena, te očekujem ili tokom ove ili početkom naredne godine rezultate koji bi nam mogli dati predstavu gde se mi nalazimo u odnosu na EU i u kom pravcu treba da se dalje radi da bi sektor bio i brojniji i uticajniji.