16. april 2025.
| Beograd

Godišnja konferencija: „Ima li dostojanstvenog rada za građane/ke Srbije? Između stvarnosti i mogućnosti“

„Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“

Fondacija Centar za demokratiju organizovala je 16. aprila 2025. godine, uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme, godišnju konferenciju „Ima li dostojanstvenog rada za građane/ke Srbije? Između stvarnosti i mogućnosti“.

Na konferenciji, realizovanoj okviru projekta „Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“, predstavljen je godišnji Izveštaj o stanju radnih prava u Republici Srbiji za 2024. godinu i studija „Glavni problemi radnog zakonodavstva u Srbiji“.

U diskusiji su učestvovali/e: Brankica Janković, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti; Danilo Milić, Olof Palme International Center; Nataša Vučković, FCD; Bojan Urdarević, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu; Jovana Spajić- Erdeljan, Međunarodna organizacija rada; Dragana Andonovska, Republička Agencija za mirno rešavanje radnih sporova; Jovana Misailović, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu; Duško Vuković, Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS); Nebojša Atanacković, Unija poslodavaca Srbije; Tanja Jakobi, Centar za istraživanje javnih politika; Slađana Kiković, UGS Nezavisnost; Svetlana Budimčević, Unija poslodavaca Srbije; Biljana Stepanović, Nova ekonomija; Mina Kuzminac, CEVES; Milica Marinković, A11; i drugi/e. Razgovor je moderirala Antonela Riha, novinarka.

U vreme kada se Srbija suočava sa izazovima usklađivanja radnog zakonodavstva sa pravnim tekovima Evropske unije (EU) i međunarodnim standardima, ali i sa novim fenomenima na tržištu rada, konferencija je pružila prostor za kritičku analizu i konstruktivan dijalog između relevantnih aktera, sindikata, poslodavaca, institucija, akademske zajednice, civilnog društva, medija, sa ciljem formulisanja konkretnih preporuka za unapređenje položaja radnika/ca u Srbiji.

U okviru tri panel sesije razgovaralo se o stanju radnih prava u Srbiji, radnom zakonodavstvu i predlozima za dalje reformske korake, kao i o mladima u sindikatima i o tome šta sindikati mogu da urade za mlade.

Generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju Nataša Vučković istakla je da su danas u Srbiji pod uticajem studentskog bunta i građanskih protesta radna prava došla u fokus javnosti na način na koji to nije bio slučaj decenijama unazad.

„Radna prava i socijalna prava su ona koja se tiču najvećeg broja građana i građanki Srbije, ali nekako zbog različitih uticaja, ona su se godinama doživljavala kao relikt prošlosti i onda je ispalo da se zapravo mali krug ljudi u društvu tim pravima i pitanjima bavi, kao da je marginalno, a u stvari je prioritetno“, rekla je Vučković.

Ona je navela da je tržište rada polarizovano i podeljeno i da linije podela dolaze iz brojnih izvora, a da je prva podela pristup obrazovanju i u kojoj meri ljudi imaju mogućnost da steknu obrazovanje koje će im omogućiti dobar posao i standarde dostojanstvenog rada.

„Ako ste zaposleni u IT sektoru i živite na Starom gradu vi ćete pripadati jednoj strahovito povlašćenoj društvenoj grupi, ali ako ste žena i radnica u tekstilnoj industriji, vi ćete biti suočeni s ogromnim problemima - vaša zarada će najčešće biti na nivou minimalne, a vaša radna prava će biti na vrlo niskom nivou“, objasnila je Vučković.

Podsetila je da se Fondacija više od 15 godina bavi zaštitom socijalnih i radnih prava i promoviše standarde dostojanstvenog rada i harmonizaciju domaćeg pravnog sistema sa tekovinama Evropske unije.

Danilo Milić iz Međunarodnog centra Olof Palme rekao je da svi govore kako su radna prava strašno bitna i da svima od toga na ovaj ili onaj način zavisi život, ali da je ta tema retko prisutna u medijima i kampanjama.

„Apelujem i na nevladin sektor da malo više obrati pažnju na ovu temu, kao i na donatore da više podržavaju ove teme“, rekao je Milić.

On je dodao da su zbog dešavanja u državi i protesta studenata sindikati dobili dobru šansu da postanu vidljivi i na poverenju. Bez solidarnosti, smatra Milić, razlike između bogatih i siromašnih će samo nastaviti da rastu.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković istakla je da mora postojati svest da niko drugi neće doći sa globalne političke scene da rešava domaća društvena pitanja ili probleme, pa tako ni problem dostojanstvenog rada.

„Percepcija dostojanstvenog rada se razlikuje u odnosu na to kojoj generaciji pripadamo. U oblasti rada i zapošljavanja povereniku se podnosi najveći broj pritužbi od osnivanja institucije, a diskriminaciji su prema pritužbama najviše izložene žene, posebno mlade žene i žene 50 i plus, što važi i generalno za starije radnike i osobe sa invaliditetom, Rome i Romkinje“, navela je Janković.

Jaz u zaradama između žena i muškaraca je 8,8 procenata, a jaz u penzijama 17, dodala je poverenica. Ona je istakla da svaka mera i preporuka koju upute kao institucija, kao i pokretanje strateških parnica, šalju nedvosmislenu poruku da je diskriminacija zakonom zabranjena.

„Naša svakodnevica je stvarnost koju predstavljaju radnici koji često rade prekovremeno, bez naknade, brinu da li će plata stići na vreme, da li će ugovor biti produžen, da li će imati pravo na bolovanje, oni koji ćute pred nepravdom jer znaju da je novi posao sa dostojanstvenim radom nije lako naći“, rekla je Janković, ali istakla da to šta su mogućnosti zavisi isključivo od nas i političke volje.

Jovana Misailović sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu predstavila je „Godišnji izveštaj o stanju radnih prava u Srbiji za 2024. godinu“ i rekla da prethodna godina nije bila plodonosna u smislu izmene zakona koji su zastali na terenu nacrta, ali i zbog činjenice da je izostalo usvajanje novog Zakona o radu.

„Možemo da konstatujemo da nam cena zarada jeste povećana, tako da efektivno možemo reći da beležimo rast zarada, ali da ona ni na koji način ne može biti u skladu sa povećanjem cene našeg života u 2024-oj godini. Bavili smo se odnosnom potrošačke moći i njene nedovoljnosti da najveći broj ljudi u Republici Srbiji sa zaradom koju ostvaruje da prebaci prosečnu potrošačku korpu i stepen siromaštva koji je trend koji se nastavlja“, objasnila je Misailović.

Ono što je važno jeste da se pokrenulo zapošljavanje mladih kroz pilot projekat Garancija za mlade, dodala je, i istakla je da će se pratiti realizovanje tog projekta u narednom periodu. Socijalni dijalog je i dalje u statusu kvo, a čeka se Zakon o radu o kojem će se razgovarati 2026. godine, rekla je Misailović.

Jovana Spaić Erdeljan iz Međunarodne organizacije rada rekla je da se u oceni socijalnog dijaloga polazi od Socijalno-ekonomskog saveta (SES), a kada ocenjujete njegov rad gledate koliko je imao sednica, koliko se predstavnika iz ministarstava pojavilo na tim sednicama i na koliko zakona su uticale preporuke koje su bile donete i usvojene na SES-u.

„Dokle god sva ministarstva koja su članice SES-a ne uzimaju za ozbiljno temu socijalnog dijaloga i dok nema jasne političke volje da je socijalni dijalog izuzetno važan za razvoj nekog društva koji može da pomogne ekonomskom osnaživanju, industrijskom miru i prosperitetu u društvu - dokle god to ne postoji, mi ne možemo da pričamo o pravom socijalnom dijalogu“, navela je Spaić Erdeljan.

SES je onoliko jak koliko su jaki socijalni partneri, dodala je ona.

Dragana Andonovska iz Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova rekla je da je za 20 godina rada Agencije rešeno više od 24 hiljade radnih sporova, od čega su 500 kolektivni radni sporovi.

„Godišnje se u proseku pred Agencijom reši oko 1.200 individualnih i oko 20 do 30 kolektivnih radnih sporova. Na više od 160 hiljada zaposlenih u Srbiji, što je oko 7 odsto svih zaposlenih, odnosi se neka od preporuka sporazuma koji budu zaključeni pred Agencijom“, rekla je Andonovska.

Ona je objasnila da Agencija nema opštu nadležnost i da ne može da rešava sve radne sporove i da je postupak pred Agencijom dobrovoljan.

Duško Vuković iz Saveza samostalnih sindikata Srbije istakao je da se danas živi u društvu između onog što je normativno i onoga što je stvarno. Ratifikovanje konvencija ne znači mnogo, jer je bitna primena, naglasio je on.

„Nemamo opšti kolektivni ugovor već 14 godina, ne pregovaramo o onome šta je najznačajnije, a to su zarade i finansije“, naveo je Vuković i rekao da smatra da živimo u društvu u kojem uopšte nisu bitna radna i socijalna prava, već samo profit.

Rekao je i da sindikati moraju da budu uporniji i vidljiviji, ali da tu veliku ulogu igraju mediji.

„Tokom ovih decenija mi smo davali određene inicijative za poboljšanje radnih i socijalnih prava, da se hitno izmeni deo Zakona o radu u delu vezanom za kolektivne ugovore, da se izmeni definicija zaposlenog... Sindikati su u strahu odavno, njihovi lideri, ali i sami radnici, jer su svesni da decenijama žive između čekića i nakovnja", zaključio je Vuković.

Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije smatra da je osnovni problem Socijalno-ekonomskog saveta taj što se ta institucija posmatra kao „slika na zidu“.

„Ima samo nekoliko primera da je nešto što je SES doneo zapravio i zaživelo“, rekao je Atanacković i dodao da je to institucija koja bi mogla mnogo više da uradi, ali samo ako sva tri socijalna partnera na isti način sa ozbiljnošću prihvate delovanje.

On je naveo i da na primer u Nemačkoj postoji više od 100 sektorskih kolektivnih ugovora, a u Srbiji samo dva. Takođe, rekao je i da Srbija ne može da primeni „neka skupa rešenja“ koja se primenjuju u Zapadnoj Evropi i da iz tog razloga često dolazi do nerazumevanja.

Tanja Jakobi iz Centra za istraživanje javnih politika govorila je o platformskim radnicima i navela da su oni koji se bave dostavom hrane „naličje onoga što danas u Srbiji ne valja“ i što, kako smatra, neće valjati ni u budućnosti ako se ne reši na pravi način.

„To su ljudi koji su danas angažovani preko agencija koje nisu registrovane za obavljanje toga posla. Oni dobijaju ugovore koji važe jedan ili nekoliko dana i kada pokušaju da ostvare neko od svojih prava, shvataju da nisu nikada bili registrovani za zdravstvenu zaštitu ili bilo šta drugo“, objasnila je Jakobi.

Ona je dodala da ti radnici rade sa dinamičkom cenom rada, a koja se menja prema tome da li je danas Sunce ili kiša i drugih faktora.

„Bitno je da bude definisano u zakonu i ko su poslodavci i ko su radnici, jer ovde imamo primer ljudi kojima je faktički poslodavac platforma, ali ona je samo aplikacija, dok im je zapravo poslodavac agencija preko koje se isplaćuje njihova zarada i to je to“, rekla je Jakobi.

Bojan Urdarević sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, jedan od autora Izveštaja o stanju radnih prava u Srbiji u 2024. godini, rekao je da po pitanju radnog zakonodavstva i radnog prava nedostaje politička volja i da ono nije prepoznato u onoj meri u kojoj bismo želeli u drugačijem društvenom okruženju.

„Kad kažemo da država nije bila prisutna na sednicama SES-a ili je bilo 30 odsto prisutnosti, to se uglavnom misli na druga ministarstva, a ne na Ministarstvo za rad koje je bilo stalno, ali Ministarstvo privrede, prosvete i druga nemaju ta pitanja u fokusu“, objasnio je Urdarević.

Polazna osnova radnog zakonodavstva je upravo taj socijalni dijalog, a država vrlo često traži drugačije puteve dijaloga, dodao je Urdarević.

„Nema adekvatnog radnog zakonodavstva bez socijalnog dijaloga, nema socijalnog dijaloga bez društvenog i političkog osvešćivanja o tome zašto je to važno. Mi trenutno te uslove nemamo, u tom delu ne možemo se ničemu boljem nadati. Zato naši godišnji izveštaji po pravilu počinju da liče jedan na drugi“, objasnio je on.

Države EU su otišle u razmišljanje o nekim temama koje se nama čine daleko - digitalizacija, veštačka inteligencija, rad na daljinu i slično, dok mi i dalje bolovanje imamo kao jedno od najvažnijih pitanja, podsetio je Urdarević.

„Čini mi se da je prvi rok kada možemo očekivati Nacrt novog zakona o radu je leto/proleće 2026, usvajanje ne do 2027. godine, to je realnost”, istakao je on.

Slađana Kiković iz UGS Nezavisnost rekla je da reprezentativni sindikati imaju obavezu da rade na radnom zakonodavstvu i da imaju priliku da brinu o svakom zaposlenom u Republici Srbiji bez obzira da li je on član sindikata ili ne.

„Mislim da je krajnje vreme da akademsku zajednicu uključimo u rad SES-a“, rekla je Kiković i istakla da smatra da socijalni dijalog u Srbiji ne postoji i da institucije ne funkcionišu.

U Zakonu o štrajku, koji je, smatra, neophodno menjati, treba početi od delatnosti od javnog interesa.

Svetlana Budimčević iz Unije poslodavaca Srbije je ocenila da su ovakvi razgovori važni jer su se u Srbiji zakoni uvek donosili po hitnom postupku, bez analiza i uključivanja zainteresovanih strana.

„Mi se kao država nismo opredelili za nacionalnu strategiju i šta je to konkurentska prednost naše zemlje u odnosu na druge i da naš sistem razvijamo u tom pravcu. Da se odlučimo za ključne grane privrede, a to bi bio fantastičan oslonac i za obrazovanje“, rekla je Budimčević.

Nisu samo socijalni partneri slabi, već je sistem slab i njega treba promeniti, a to se ne može desiti preko noći, ocenila je Budimčević i dodala da bi trebalo početi od slabih institucija.

Biljana Stepanović iz Nove ekonomije je objasnila da je priroda medija takva da ih najviše interesuju primeri i da se nažalost najviše čitaju oni loši, o ugrožavanju ljudskih, a ne samo radnih prava stranih radnika.

„Imali smo jako čitane tekstove o preduzetnicama koje su potpuno nezaštićene nakon odlaska na porodiljsko, o tome koliko strani investitori dobijaju novca od države u vidu subvencija, a onda radnicima daju minimalne zarade“, navela je Stepanović.

Nisu svi radnici ugroženi na isti način, istakla je. Takođe, rekla je da se visoko kompetentni mladi ljudi danas ne obaziru na Zakon o radu i da se poslodavci sada fokusiraju na izgradnju lojalnosti. U budućoj izradi Zakona o radu trebaju da budu uključeni i poslodavci, zaključila je Stepanović.

Mina Kuzminac iz CEVES-a je rekla da postoji stalna negacija radnih prava u domaćem kontekstu i da je „sramota govoriti o radnim pravima“.

„U tom smislu, prvi korak je da ta sramota nestane“, istakla je ona.

Objasnila je fenomen „ukrštene diskriminacije“, odnosno diskriminacije po više osnova, i kao primer navela slučaj kada bi Romkinja u invalidskim kolicima došla na razgovor za posao i postavila pitanje - da li bi dobila stvarnu šansu?

„Ovde se vraćamo na odnose moći i nemoći i pitamo se ko su najviše marginalizovane grupe u našem društvu“, rekla je ona.

Milica Marinković iz A11 rekla je da Zakon o zabrani diskriminacije ima odredbu koja se odnosi na procenu uticaja zakonskih odredbi na višestruko marginalizovane grupe.

„Mi sada ako to ne uradimo s donošenjem novog predloga zakona, kada god on bude, vratićemo se opet dva koraka unazad“, rekla je ona.

Govoreći o primeni postojećih mehanizama, rekla je da izmena terminologije pojma zaposleni ne znači mnogo ukoliko inspektorat rada ne radi svoj posao. Pritisak na institucije da se primenjuju već postojeće odredbe je bitan, rekla je, kao i umrežavanje eksperata za ovakve teme.

Konferencija predstavlja nastavak dugogodišnjeg doprinosa Fondacije Centar za demokratiju unapređenju radnih prava i socijalnog dijaloga u Srbiji, u okviru projekta „Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“, koji Fondacija Centar za demokratiju realizuje uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme.

PUBLIKACIJE: