• 11. avgust 2022.

Dostojanstven život i rad mladih: Neraskidiva povezanost

Projekat „Socio-ekonomska prava i održivi razvoj“

Autorka: Jovana Božičković

Mladi i radna prava – često deluju kao nespojivi pojmovi, naročito u narativu koji je prisutan u medijskom prostoru. Mladi u Srbiji čine nešto više od milion stanovnika i stanovnica. Milion nas, starih od 15 do 30 godina, želi da se ekonomski i stambeno osamostali, ali i da se pitamo o odlukama koje se tiču našeg života. Sve je ovo spojeno u koncept dostojanstvenog života, gde uživamo svoja prava i obaveze. Ono što je dodatno prisutno u javnom narativu jeste da lokal koji ne brine o mladima ostaje bez njih, kao i država. Država koja ne brine o mladima ostaje bez njih, a istraživanja to i pokazuju – da svaka druga mlada osoba želi da ode iz Srbije. Jedan deo mladih ljudi ovu opciju vidi na nivou želje, dok je drugi deo mladih u aktivnom procesu selidbe. Osim ekonomskih razloga, ono što je evidentno jeste da mladi idu u potragu za dostojanstvenijim životom.

Zašto je dostojanstven život kao koncept toliko važan mladima?

Zato što kada završe proces obrazovanja aktivno traže posao u proseku dve godine. Neusklađenost obrazovanja i tržišta rada je evidentna, uz nedostatak karijernog vođenja i savetovanja odnosno rada na unapređenju znanja i veština, to jest zapošljivosti mladih. Primera radi, ovaj proces tranzicije iz obrazovanja u svet rada u Evropskoj uniji traje između četiri i šest meseci.

Čak 60% mladih nema nikakva primanja - ni stipendiju ni platu. Loš ekonomski položaj mladih prati se kroz nisku stopu zaposlenosti i aktivnosti, a visoku stopu nezaposlenosti. Među mladima koji su zaposleni, oko 20% njih nisu prijavljeni na poslu, a više od 40% mladih i dalje je zaposleno po ugovoru o radu na određeni period, a oko 5% na ugovoru o privremeno-povremenim poslovima. Zastupljenost ugovora na određeno rezultat je izmena i dopuna Zakona o radu iz 2014. godine, o čemu je detaljnije pisano na Mašini. Ovaj prekarni položaj mladih dodatno komplikuje svaki drugi aspekt njihovog života.

Ekonomsko osamostaljivanje prvi je korak u okviru životnog osamostaljivanja. Samim tim neminovno je pomenuti i stambeno osamostaljivanje i činjenicu da manje od 10% mladih ima svoju stambenu jedinicu, odnosno da oko 70% mladih i dalje živi sa roditeljima. Mlada osoba izlazi iz roditeljskog doma tek kada više nije mlada – sa navršenom 31 godinom. U EU je taj prosek 26 godina, što dodatno govori u prilog činjenici da u procesu osamostaljivanja ne igra ulogu kulturološki aspekt. Pored toga, različita evropska istraživanja naglašavaju da su stambene jedinice u Srbiji prenaseljene odnosno da svaki drugi dom nema dovoljno prostora za sve ukućane i njihove potrebe. Više informacija o položaju i potrebama mladih mogu se pronaći na vebsajtu zakonski priznatog tela koje predstavlja mlade – Krovnoj organizaciji mladih Srbije.

Javne politike: Sadržaj ili forma

Kako su javne politike u procesu usaglašavanja sa Zakonom o planskom sistemu, na red je došla i oblast omladinske politike. U toku je proces izmene i dopune Zakona o mladima, a nije isključen ni proces kreiranja novog Zakona – jer paralelno teče kreiranje Strategije za mlade za period od 2022. do 2030. godine. Zainteresovani građani, javnost i civilno društvo mogu u narednom periodu očekivati proces javne rasprave na temu Strategije koja se suštinski bavi svim aspektima života mladih – a više informacija pronaći na vebsajtu Ministarstva omladine i sporta. Započeti su dodatni procesi, ali bez mnogo rezultata, kao što je recimo Zakon o volontiranju, dok se mladi delom spominju i u Stambenoj strategiji za period od 2020. do 2030. godine.

Dokument koji se odnosi na oblast rada, pored Zakona o radu, jeste i Strategija zapošljavanja za period od 2021. do 2026. godine koja govori o planovima za regulisanje različitih aspekata tržišta rada. Za radna prava mladih, tranziciju iz obrazovanja u tržište rada, važno je reći nešto više o Nacrtu zakona o radnoj praksi. Nacrt zakona o radnoj praksi je spreman, barem se tako činilo dok ceo proces nije stopiran početkom 2022. godine. Formirana je radna grupa koja je aktivno radila na kreiranju nacrta, sprovedene su široke javne konsultacije kao i javne rasprave u različitim formatima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Izveštaj o javnoj raspravi dostupan je ovde, kao i na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Iako su prisutne neke aktivne mere zapošljavanja poput takozvane Moje prve plate, one suštinski ne rade ono što bi trebalo da radi mehanizam koji se zove Garancija za mlade, koji će biti implementiran u narednom periodu. Ovaj program, koji ima za cilj dugoročnu i održivu integraciju mladih na tržište rada, sprovodi se od 2013. godine u državama članicama EU i podrazumeva da mladi do 30 godina dobijaju ponudu za posao, nastavak obrazovanja, praksu ili obuku u periodu od četiri meseca po završetku formalnog obrazovanja. Od uvođenja Garancije za mlade, stopa nezaposlenosti mladih u EU je do februara 2020. godine pala na 15%.

Zašto svaka praksa mora da bude ne samo plaćena, već i kvalitetna?

U okviru rasprave o radnoj praksi i njenom normiranju, otvorio se prostor za diskusiju o iznosu nadoknade za obavljanje radne prakse. Uporedna iskustva pokazuju višestruki značaj plaćene radne prakse iako je i dalje ovo pitanje značajno na nivou Evropske unije (više o tome kako je ono rešeno može se pročitati u ovom tekstu). Iako je Evropski parlament 2020. godine naglasio da neplaćene radne prakse eksploatišu rad mladih i osudio ovakvu praksu, na različit način je ovakva praksa regulisana u različitim državama.

Nedostatak nadoknade za rad značajno pogoršava ionako loš ekonomski položaj mladih, čime se produbljuju postojeće nejednakosti. Posledično to znači da odlazak na radnu praksu mogu da priušte sebi samo malobrojni mladi i tako steknu potrebne veštine za jačanje zapošljivosti. Radne prakse su neophodan dodatak procesu obrazovanja koji ima za cilj stvaranje prvog radnog iskustva i potrebno je da budu dostupne svima – naročito mladima koji dolaze iz nepovoljne socio-ekonomske pozicije ili marginalizovanih grupa.

Iz tog razloga, neophodno je da radne prakse ne samo budu plaćene već poseduju sve elemente kvalitetne radne prakse, prema preporuci Saveta Evropske unije iz 2014. godine, kao što su: ograničeno vreme trajanja, mentorstvo, plan rada, ugovor, potvrdu o realizovanoj praksi. Donošenje Zakona o radnoj praksi biće prvi od mnogo koraka koje je neophodno preći, kako bi se poboljšao položaj mladih na tržištu rada.

O sindikalnom organizovanju

Nakon formiranja različitih sindikalnih organizacija, kako u regionu ako govorimo o civilnom sektoru, tako i o multinacionalnim korporacijama, otvorio se prostor za diskusiju o sindikalnom organizovanju mladih – o čemu više može da se pročita ovde. Kako se navodi, najveći problem su ugovori koje najčešće potpisuju mladi koji ne omogućavaju pravo na sindikalno organizovanje. Svi ovi ugovori i programi koji su namenjeni mladima poput Moje prve plate se zasnivaju za rad van radnog odnosa, iako najčešće taj rad ima sve karakteristike rada u radnom odnosu. Ključni problem za sindikate je taj što angažovanje za rad van radnog odnosa ne omogućava ostvarivanje prava na udruživanje, odnosno sindikalno organizovanje (kao i mnoga druga prava poput bolovanja, godišnjeg odmora, itd). Dakle pored sigurnije ugovorne obaveze neophodna je i drugačija sindikalna strategija prilagođena mladima i njihovim kanalima i načinu komunikacije, kroz ravnopravno učešće u radu sindikata.

Nedostatak institucionalne podrške i pristupa omladinskoj politici kao horizontalnom pitanju, ostaje nerešen problem i u narednom periodu, jer bez jasne političke volje procesi mogu i dalje ostati stopirani uprkos angažovanju civilnog društva i zainteresovane javnosti.

-----------------------

Jovana Božičković, Članica Upravnog odbora Krovne organizacije mladih Srbije

Tekst je pripremljen u okviru projekta „Socio-ekonomska prava i održivi razvoj“ koji Fondacija Centar za demokratiju realizuje uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme.