• 25. juni 2022.

Prodor populizama u kampanje

Projekat „Socio-ekonomska prava i održivi razvoj“

Autor: Prof. dr Dragoljub Mićunović

U komunikaciji među ljudima postoji veliki broj tipova. Jedne su strogo lične, poverljive ili ne, a druge se šire van porodice ili plemena, one su javne, a neke se obraćaju svim ljudima i bogovima, koji bi trebalo da znaju.

Za evolutivni razvoj čoveka komunikacija sa drugim ljudima odigrala je ogromnu ulogu, a odsustvo komunikacije često je bilo tragično. Uviđajući to ljudi su brzo unapređivali tipove komunikacija razvijajući jezike i druge tipove komuniciranja. Razvoj komunikacija omogućio je nastajanje porodica, odnosa emotivne bliskosti i odnose roditelja i dece. Učestalim komuniciranjem nastajali su trajniji porodični, plemenski, a kasnije nacionalni, državni, religijski i politički odnosi, ali kroz mnoge vekove pojavila se mogućnost stvaranja mitova, objašnjenja sveta u kojem se živelo i ta slika se učvršćivala i nametala. Mitotvorci, proroci, šamani, tumačili su složeni zamršeni svet „otkrivajući“ budućnost, nastojeći da joj se prilagode. Ljudima u brojnim vekovima ispredali su nove mitove o nastanku i zakonima opstanka dopunjavajući ih komunikacijom sa drugim plemenima. Stara društva živela su spokojno u svojim predanjima i koliko znamo nisu ulazila u ratove, motivisane suprotnim mitovima, što je kasnije nekoliko vekova potresalo religijska društva srednjeg veka.

Ako čitamo Homerovu Ilijadu o višegodišnjem Trojanskom ratu videćemo kako su se pozivali isti bogovi, ali različito naklonjeni u tom ratu koji su sami proizveli.

U antičkom svetu mogao je neko biti proganjan što poriče bogove, kao ateist - ali retko, ali nikakao ako veruje u jednog, a ne u drugog boga.

Nastajale su države koje su međusobno ratovale, ali su slale poslanike u ista proročišta da dobiju proročanstvo o ishodu rata – ko će pobediti. Međutim, već tada je retko ko – inače uveren u pobedu – odustajao od rata zbog proročanstva. Lukavi političari su znali da se izmišljena kleveta može slično proročanstvu upotrebiti. Tako su se sve više koristile priče koje su mogle da budu prihvaćene od većine ljudi. Države kao političke ustanove koje omogućuju većem broju ljudi da žive zajedno po sređenim pravilima ili zakonima, već u moralnom pogledu poseduju sebičnost pojedinca i koriste iste efekte; obmane, klevete, laži, pričaju ono što narod (plebs) želi da čuje, izmišljajući bajke lažnim obećanjima nazvane populizam.

Sažeto pitanje je: Može li sloboda, bez snažne potpore jednakosti, da izdrži nalet antidemokratskih, autoritarnih ambicija, koje se sve češće ispoljavaju, naročito u zemljama sa tankom demokratskom tradicijom i bez starih i čvrstih demokratskih institucija i razvijene kritičke javnosti? U mnogim zemljama u današnjem svetu sloboda je veoma ugrožena, ili polako iščezava jačanjem izvršnih i inokosnih vlasti. Građanin, nosilac suvereniteta, sve je ograničeniji u svojim pravima i nemoćniji pred spregom finansijske i političke oligarhije. Zato su danas, kao po ko zna koji put u istoriji, slobodi potrebni hrabri prijatelji da je brane, a to su, pre svega slobodoljubivi građani i kritička javnost. Potrebno je i „negovanje uspomena na slobodu“ i stalno podsećanje da se slobodan čovek mora izboriti za svoje dostojanstvo.

Ali, u novim uslovima i novim istorijskim vremenima, stari „neprijatelji slobode“ pojavljuju se sada u novom ruhu, kao „vuk u jagnjećoj koži“, nastupaju sa zastrašujućim vizijama, poput ranijih: prevrata, pučeva, masovnih marševa, juriša i ratova. „Novi autoritarni poredak“ nastaje evolutivno, pre svega organizovanjem „truljenja“ najzdravijeg dela demokratskog poretka: nezavisnih institucija i kritičke slobodne javnosti. Politički populizam je to „evolutivno sredstvo“ i ta tehnika transformacije.

Populizam nam se prikazuje u mnogo lica, nekad samo kao „veština pridobijanja masa“, da bi se osvojila vlast ili uticaj, a nekad kao „politička doktrina“ opravdavanja i održanja autoritarne vladavine. Politički populizam ima razvijene tehnike osvajanja masa, ali uvek sa monističkim idealom jedinstva: naroda, rase, klase, mase, partije. Politički populizam je zato doživeo procvat u autoritarnim vladavinama i uopšte u „vladavinama jednog čoveka“. Međutim, poreklo populističke demagogije, kao obećanja „srećnog života“ i „velike pravednosti“, možemo naći već u ranim plemenskim društvima, u proročkim i šamanskim aktivnostima, u tumačenju budućnosti pomoću raznih prirodnih pojava, ili letom ptica i ponašanjem životinja. Monoteističke religije crpele su svoju snagu iz širenja velike nade u srećnu, pravednu budućnost u zagrobnom životu, kao utehu za sve patnje i nepravde u aktuelnom životu. Istorijska slika populizma koja se oformila i nametnula kroz vekove kao dominantna, bila je „freska pastira sa štapom ispred poslušnog stada“.

Dva su aktera ove trajne istorijske drame u životu političkih zajednica. Jedan se javlja u liku: mesije, proroka, pastira, patrijarha, pape, ajatolaha, vođe, učitelja, vojskovođe, kralja, cara, sultana, despota, tiranina, ujedinitelja, izbavitelja, spasioca, oslobodioca; a drugi akter se pojavljuje u liku: naroda (demosa, populusa), mase, gomile, stada, vernika, sledbenika, podanika. Oni su odigrali tokom istorije brojne dramatične i često tragične igrokaze. Sredstva kojima su populisti obezbeđivali vlast nad masom bila su raznovrsna, od širenja straha i pretnji, do lažnih obećanja, obmana, demagoških opsena, klevetanja protivnika, ucena i egzemplarnih likvidacija. Ponekad je to, bar na početku, ličilo na zavodnički ples. Populisti-demagozi govorili su ono što je masa najradije želela da čuje, ono što je poverovala i čemu se nadala. Kada bi kasnije, pod uticajem suočavanja sa realnošću, vođe-demagozi pokušali da promene retoriku, pokazalo bi se da je to veoma opasno, jer mase žele da čuju samo one reči koje su im obećavale „lepšu budućnost“. Da bi obezbedio njihovu podršku i obožavanje, vođa mora da istrajava u obmanama mase, da se prilagođava njihovim željama. U suprotnom, razočarane i razjarene mase najsurovije će ukloniti nekada „obožavanog vođu“. O tome svedoči bezbroj primera u istoriji, da pomenem samo sudbinu Savanarole, Musolinija i Čaušeskog i brojne afričke i azijske lidere.

Antička demokratija susrela se, već u svom začetku, sa poplavom demagogije, obmanama tirana i zavođenjem masa i te će je „kobne mane“ pratiti tokom ukupnog njenog trajanja. Prvu raspravu o demokratiji, kada se ova reč prvi put i javlja, srećemo kod Herodota u 5. veku p.n.e. Pored definicije demokratije kao „vladavine suprotne vladavini jednog čoveka“, imamo i važnu napomenu od čega se ona mora braniti: „Jer ako i najboljega popnemo na presto on će promeniti svoju ćud. On pobesni od silne moći i obilja u kome živi... A kad postane obestan stekao je sve uslove za potpuno nevaljalstvo i često čini mnoge budalaštine...“ Politička slika koju nam nude antički grčki polisi prikazuje stalnu borbu između slobode i tiranije, između slobodnih građana i tirana, između demokratije i vladavine jednog čoveka, uz upotrebu demagogije i mnogih populističkih tehnika i obmana. Herodot u Istoriji nudi brojne primere, ovde ću navesti jedan veoma čest slučaj obmane i naivnosti. Uspostava demokratskog poretka u starogrčkim polisima počinjala je proglašenjem Ustava i samim tim vladavine zakona. Uobičajeno je bilo da se izrada Ustava poveri najuglednijem, iskusnom starijem građaninu. Kada su se u jednom maloazijskom polisu građani obratili najuglednijem građaninu da sačini Ustav, on je pristao uz uslov da mu izgrade jednu malu tvrđavu i dodele jednu naoružanu četu, da bi mogao na miru da razmišlja, bez straha od nezadovoljnih građana. Kada je to ispunjeno on je izašao pred građane u pratnji naoružane garde i na pitanje: „gde je Ustav“ odgovorio: „sada sam vam ja Ustav“ i vladao je nekoliko decenija kao tiranin.

Politička klasifikacija grčkih polisa bila je jasna: polisi sa Ustavom i Skupštinom građana bili su demokratski, oni bez Ustava i Skupštine smatrani su tiranijom. To, međutim, ne znači da nije bilo demagogije i „zavođenja građana“ u obe vrste polisa. Neki istoričari, upoređujući tiranina Pizistrata i demokratu Perikla nalaze da su i jedan i drugi bili demagozi. Mada i sam Tukidid, u Peloponeskom ratu, za Periklovu Atinu kaže: „Po formi bila je to demokratija, ali u stvarnosti bila je to vladavina jednog čoveka, ali najboljega, upravo Perikla“. Mogao bih ovde da dodam nešto „u odbranu“ demokratskog lika Periklove Atine. U čuvenom „Nadgrobnom govoru“ poginulima u ratu, Perikle se obrušio na skupštinsku većinu, koja je bila spremna da kapitulira pred neprijateljskom Spartom, pritisnuta pojavom gladi i kuge među stanovništvom. On ih je grdio zbog kukavičluka i malodušnosti u teškim trenucima, ali ih je i hrabrio da istraju, ističući glavni argument: „jer su slobodni građani, slobodan polis koji ima Ustav“. Skupština ga je na kraju poslušala, prihvatajući njegove argumente da moraju nastaviti borbu, ali ga je ipak novčano kaznila jer se „nadmeno i drsko poneo prema Skupštini“. U ovom kritičnom trenutku rata i Perikle i Skupština pokazuju svoju veličinu, čuvajući demokratski duh polisa u kome se slobodno govori, racionalno razmišlja i odlučuje, čuvajući pritom dostojanstvo Skupštine, kao najvažnije demokratske institucije.

Duga rimska istorija nastajanja i odbrane Republike označavala je stalnu borbu građana-plebejaca protiv aristokrata i raznih uzurpatora i demagoga. Institucije konzula, senata i narodnih tribuna izražavale su podelu vlasti i obezbeđivale u velikom periodu unutrašnju ravnotežu republikanske države. Uloga narodnih tribuna u zaštiti interesa plebejaca, većinskog dela stanovništva, često je bila pod optužbama Senata i aristokrata za demagogiju, zbog ukazivanja na korupciju magistrata i brojne privilegije nobiliteta. Prelaskom na principat, posle pada republike, Oktavijan August je i dalje formalno zadržao republikanske ustanove. Preko dvadeset puta bio je biran za konzula, ali istovremeno i 17 puta za narodnog tribuna, držeći de facto svu vlast u svojim rukama. Carevi su kasnije ogolili do kraja „vladavinu jednog čoveka“ u raznim stepenima diktature i populističke tehnike „korumpiranja“ masa, ponudom „hleba i igara“ (panem et circenses).

Suzbijajući svaki pluralizam, svaki disonantni glas, proglašavajući ga za jeres, uz pretnju, koja je često realizovana spaljivanjem na lomači, Crkva je sve žitelje, sve vernike doživljavala kao jedno „telo“ u duhovnom smislu. Pričešćem je konzumirano „telo Hristovo“, kao simbolična pripadnost jednom telu. Duhovno jedinstvo vere bilo je simbolički potvrđivano jedinstvom tela. To je bio važan preduslov za uspeh verskog populizma.

-----------------------

Prof. dr Dragoljub Mićunović, predsednik UO Fondacije Centar za demokratiju

Tekst je pripremljen u okviru projekta „Socio-ekonomska prava i održivi razvoj“ koji Fondacija Centar za demokratiju realizuje uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme.