• 25. mart 2023.

Četvrta industrijska revolucija i zelena radna mesta

Projekat „Socio-ekonomska prava i održivi razvoj“

Autorka: Darija Šajin 

Otvaranje zelenih radnih mesta i ozelenjavanje postojećih radnih mesta, suštinsko su sredstvo za postizanje održivog razvoja i obezbeđivanje pristojnog rada za sve. Zeleni poslovi pomažu u povećanju otpornosti na klimu zemlje i zajednice. Ako su pravilno vođeni, zeleni poslovi mogu podstaći socijalnu uključenost i rodnu ravnopravnost i doprineti iskorenjivanju siromaštva. Nevladin sektor ima tu prosvetiteljsku ulogu da kroz razne aktivnosti radi na pružanju mogućnosti za institucije, preduzeća, zaposlene i nezaposlene, da izgrade kapacitete, razviju veštine i dele znanja za ozelenjavanje politika i praksi, daju podršku pravednoj tranziciji ka održivoj i nisko-karbonskoj ekonomiji. Zeleni poslovi su pristojni poslovi koji doprinose očuvanju ili obnavljanju životne sredine, bilo u tradicionalnim sektorima kao što su proizvodnja i građevinarstvo, ili u novim, zelenim sektorima u nastajanju kao što su obnovljivi izvori energije i energetska efikasnost.

O održivoj ekonomiji - IV industrijska revolucija i zelena radna mesta

„Cirkularna ekonomija predstavlja mogućnost za ubrzani razvoj Republike Srbije, veću konkurentnost privrede i otvaranje novih radnih mesta,..“ (OEBS). Srpska privreda mora ići proaktivnim putem razvoja svetskih društvenih i tržišnih trendova.

Evropska unija vodi aktivnu politiku prelaska na održivu, zelenu, cirkularnu proizvodnju, raspodelu i potrošnju, što uključuje temeljne promene u sistemu obrazovanja, koje je usmereno na to da novim generacijama približi prirodu kao partnera, da im pruži visok nivo informatičke pismenosti, da ih osposobi da kritički i znalački vladaju savremenim bazama podataka i metodama komunikacije; metodama održive ekonomije, organske poljoprivrede, upravljanja otpadom, zelene gradnje, energetske efikasnosti, itd. Održiva ekonomija stvara nove oblike povezivanja između svih društvenih aktera: javnih - od države do lokalne samouprave; privatnih - od industrije, poljoprivrede do usluga; i civilnih (uz učešće svih građana). Bez vertikalne i horizontalne povezanosti ključnih aktera u društvu, prelaz sa linearne, intenzivno potrošačke i po planetu devastirajuće CO2 ekonomije, na zelenu, održivu prirodi naklonjenu ekonomiju će biti spor, skup i štetan za sve građane planete, bogate i siromašne, razvijene i nerazvijene, društveno odgovorne i neodgovorne. Najveću cenu će kao i do sada plaćati siromašni, nerazvijeni, neosvešćeni i neobrazovani građani i njihova društva. Najveći otpor održivoj ekonomiji pružaju i pružaće ubuduće „karbonska“ industrija i svi oni koje četvrta industrijska revolucija izbacuje iz stroja. Među njima je i rastuća armija ljudi koje ekonomija znanja i pametne fabrike izbacuju na ulicu i čine nezapošljivim, među njima su i svi oni koji beže od gladi, ratova, bede i traže utočište u razvijenim zemljama Evrope i sveta. To je paralelna, velika i veoma značajna egzistencijalna, socijalna, humanistička, bezbednosna i politička tema i izazov, s kojima se već nose razvijene zemlje Evrope i Amerike, ali uskoro to čeka i ostale manje razvijene zemlje sveta.

„Na ivici smo tehnološke revolucije koja će promeniti iz korena naš način života, način na koji radimo i odnosimo se jedni prema drugima“ (Klaus Švab)

Prethodne industrijske revolucije, počev od XVII veka pokrenuli su, prvo, parna mašina i prelazak sa ručne na mehaničku proizvodnju (1760-1830), potom električna struja i masovna proizvodnja (1850), a treću koja počinje od sredine XX veka razvoj elektronike, informacionih tehnologija i telekomunikacija. Današnju IV revoluciju - Industriju 4.0, pokreću nanotehnologije, neurotehnologije, veštačke inteligencije, biotehnologije, razvoji sistema skladištenja energije, dronova i 3D štampača.

Četvrta industrijska revolucija - industrija 4.0, već uveliko osvaja mnoge zemlje u kojima brojne industrije, javna uprava i ostali servisi bivaju digitalizovani. Digitalizacija procesa proizvodnje podrazumeva primenu savremenih tehnologija u svim fazama proizvodnje novog proizvoda - od kreiranja ideje o novom proizvodu, dizajna i inženjeringa proizvoda, izbora materijala, do organizacije i realizacije proizvodnje, kontrole procesa i pružanja industrijskih usluga. Prema nekim procenama, pametne fabrike bi mogle da donesu oko 14 milijardi dolara svetskoj ekonomiji u sledećih petnaest godina, ali i da zatvore pet miliona radnih mesta u petnaest najrazvijenih zemalja u svetu.

Promene su najbrže u najrazvijenijim zemljama, ali i ekonomije zemalja u razvoju mogu uhvatiti taj „Voz“, jer četvrta revolucija ima potencijal da podigne nivo globalnog rasta i da poboljša kvalitet života ljudi u svim delovima sveta. Naravno, u onim zemljama i društvima u kojima se nastoji razvojnim politikama i inovacijama pozicionirati i osposobiti da se privreda i društvo uključi u globalne tokove. Međutim, postoji opravdana zabrinutost zbog posledica „tehnološkog darvinizma“, odnosno šta će biti sa onima kojima ne uspe da uskoče u „Voz 4.0“.

Svaka industrijska revolucija do sada je menjala svet, odnosno društveno-ekonomske odnose, iz korena. Hiljadama godina ekonomski napredak i bogatstvo su vezivani za otkrivanje i/ili osvajanje novih geografskih teritorija i pronalaženje novih materijala i izvora energije. Tek s pojavom industrijskih revolucija, postalo je jasno da ljudi mogu izmisliti nove materijale i nove izvore energije, a sa tehnološkom, da pored prirodnih sirovina i energije, znanje postaje resurs. Dok se sirovi materijali i energija dugotrajnom upotrebom troše, sa znanjem je upravo suprotno. Što ga više koristimo, više ga imamo. Znanjem suštinski menjamo odnos prema trošenju prirodnih resursa, prema prirodi samoj, prema pojedincu i društvu u celini. Menjamo svest o sebi i svetu oko sebe, prihvatamo novi sistem vrednosti, shvatamo da nam je priroda partner a ne „rob“.

Četvrta revolucija već izazva temeljne društvene potrese, jer stvara nove profesije, nove institucije, novu etiku i nove odnose među ljudima. Drugim rečima, posledice velikih promena već utiču na sve aspekte života svakog čoveka i društva, i dopiru do svih delova sveta. Menja se proizvodnja, finansije, protok informacija i komunikacija, sadržaj poslova, obrazovanje i svest ljudi, kvalitet rada i života; menja se priroda rada, radnog mesta, uslovi (ne)zapošljavanja, raste ekonomska i socijalna nejednakost; drugačija je priroda sukoba i ratova, prekraja se geopolitička mapa sveta, gradi se nova etika i politika, usvajaju novi vrednosni prioriteti, i iznad i pre svega se menja naša planeta - Zemlja. Većina ovih promena su ireverzibilne i nesagledive. Brzi razvoj nauke i tehnologije, posebno u oblasti veštačke inteligencije, vodi tome da će se tokom sledećih nekoliko decenija formirati nova društvena klasa - sloj beskorisnih ljudi koji ne samo da će biti nezaposleni, već će postati i nezapošljivi. Ekonomski, društveno i politički, ova nova klasa ljudi će predstavljati jedan od najvećih humanističkih i bezbednosnih izazova čovečanstvu.

Drugi veliki izazov je vezan za dominantnu ideologiju neograničenog rasta i eksploatacije prirode, koja vodi temeljnim poremećajima bio ravnoteže i klimatskim promenama. Uzroci su ubrzana industralizacija zemalja u razvoju, emisija CO2, uništavanje šuma, iscrpljivanje i trovanje obradivog poljoprivrednog zemljišta i brojne druge aktivnosti kojima ljudi zarad ekonomskog rasta i trke za materijalnim bogatstvom, arče planetu.

Principi održive ekonomije u poljoprivredi - zeleni poslovi u poljoprivredi

Sektor poljoprivrede predstavlja bezbroj mogućnosti za stvaranje zelenih radnih mesta koja mogu omogućiti pravedan prelazak na održivu ekonomiju smanjujući ruralno siromaštvo. U oblasti održive poljoprivrede važno je transformisati poljoprivredno-prehrambene sisteme na inkluzivan i održiv način, u cilju stvaranja mogućnosti za zapošljavanje na selu, posebno za mlade i žene.

Šezdeset pet odsto stanovništva u najnerazvijenijim zemljama žive u ruralnim sredinama, koje u velikoj meri zavisi od poljoprivrede da bi zaradilo za život. Ruralna područja su presudna za stvaranje održive budućnosti, ali se suočavaju sa povećanjem nezaposlenosti i uticajem klimatskih promena što ometa njihov potencijal da doprinesu pravednoj i zelenoj tranziciji. Jedan od velikih problema ruralnih sredina je nedostatak mogućnosti održivog zapošljavanja. Međutim, sektor poljoprivrede može da ponudi rešenje problema nezaposlenosti usvajanjem klimatski pametnih praksi zasnovanih na pristupačnim zelenim inovacijama. Ove prakse mogu olakšati ublažavanje i prilagođavanje klimatskim promenama, izgraditi otpornost, podržati bezbednost hrane i sigurnost u snabdevanju hranom, obezbediti pristojna radna mesta u ruralnim sredinama. (FAO)

Pokretače ekonomskog i društvenog razvoja kroz ljudsku istoriju čine dva osnovna resursa: prirodni resursi i ideje (Martin Wolff). Racionalna upotreba prirodnih resursa postaje premisa razvoja u 21. veku u kojem ekonomski razvoj mora ići paralelno uz minimalne štete po životnu sredinu i rešavanje nastalih štetnih efekata do sad. Poljoprivredno zemljište, kao teško obnovljiv prirodni resurs, je bio i ostao najvažniji resurs za proizvodnju hrane. Na njega veliki uticaj imaju sve intenzivnija eksploatacija i sve ubrzanija industrijalizacija i urbanizacija, što posledično dovodi do smanjivanja obradivih površina i veće zagađenosti koja direktno ugrožava, ne samo proizvodnju hrane nego i očuvanje biodiverziteta.

Zbog navedene ugroženosti zemljišta njegovoj zaštiti treba posvetiti veliku pažnju, posebno što se svake godine u svetu izgubi nekoliko hiljada hektara najkvalitetnijeg zemljišta. Nažalost apsolutnih mera zaštite zemljišta nema, ali se mogu primeniti relativne mere. Jedan od najvećih „neprijatelja“ životne sredine je intenzivna poljoprivreda jer izvođenje različitih agrotehničkih operacija i upotreba invazivnih hemijskih sredstava uništava živi svet u zemljištu, vodi i vazduhu, te na taj način dovodi do poremećaja ekosistema. Usmerenost na povećanje prinosa i profit dovodi do zanemarivanja očuvanja neophodnih resursa za opstanak.

Iako su opšti principi Direktive Evropskog parlamenta i Saveta kojom se uspostavljaju okviri Evropske zajednice za dostizanje održive primene sredstava za zaštitu bilja (pesticida), broj 2009/128/EC (SUD Direktiva), preneti u nacionalno zakonodavstvo Republike Srbije Zakonom o sredstvima za zaštitu bilja („Sl. glasnik RS“, br. 41/09) juna 2009. godine, a neki od principa još 1999. godine Zakonom o zaštiti bilja (inspekcija prskalica i orošivača), njihova implementacija nije na zadovoljavajućem nivou.

SUD Direktiva razvijena je kao rezultat Tematske strategije o održivoj primeni pesticida i revizije Direktive 91/414 o stavljanju u promet sredstava za zaštitu bilja.

U Evropskoj uniji se posebna briga vodi o zaštititi životne sredine odnosno pritisku na životnu okolinu koji dolazi iz agro sredine. U zemljama EU agro proizvodnja je regulisana prilično strogim zakonima zaštite životne sredine kao što je Nitratna direktiva 91/676/EEC, Okvirna direktiva o vodama 2000/60/EEC, Direktiva o staništima 92/43/EEC. Prateći principe Kodeksa dobre poljoprivredne prakse (DPP) koji svaka zemlja EU mora da razvije shodno svojim specifičnostima, a koji uključuje: zaštitu prirodnih resursa, upravljanje okolinom, bezbednost radne snage, zdravlje i dobrobit životinja, bezbednost hrane i hraniva i zdravstvenu zaštitu.

Spoznavajući navedeno i razmišljajući o zadovoljenju osnovne ljudske potrebe za hranom, a istovremeno vodeći računa o prirodnim resursima, pojavila se organska poljoprivreda koja pored principa ekologije poštuje i principe zdravlja, pravednosti. „Organska poljoprivreda je proizvodni sistem koji održava zdravlje zemljišta, ekosistema i ljudi. Oslanja se na ekološke procese, biodiverzitet i cikluse prilagođene lokalnim uslovima, a ne na korišćenju inputa sa negativnim efektima. Organska poljoprivreda kombinuje tradiciju, inovativnost i nauku u korist zajedničkog okruženja i promoviše fer odnose i dobar kvalitet života za sve uključene“. (definicija IFOAM-a)

Održiva poljoprivreda daje mogućnost za otvaranje zelenih radna mesta i predstavlja sklop ekonomskog, društvenog i ekološkog razvoja. Kako ćemo se odnositi prema prirodi i kakvu hranu ćemo proizvoditi, zavisi samo od nas samih.

Darija Šajin, diplomirana pravnica. Specijalistkinja za upravljanje regionalnim razvojem kroz EU fondove. Volonterka u Arhus centru Novi Sad. 

-----------------------

Tekst je pripremljen u okviru projekta „Socio-ekonomska prava i održivi razvoj“ koji Fondacija Centar za demokratiju realizuje uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme.